- Како је настајала књига Ка осмеху Европе, односно, да ли сте прво писали текстове, па накнадно конципирали књигу? Да ли сте, можда, текстове писали са циљем да обједините у књигу? Које су, генерално, биле Ваше намере у вези са објављивањем књиге?
Књига Ка осмеху Европе је резултат једног маленог студентског сна, који се може датирати 2010. годином и фасцинацијом Хербертом и Шимборском. Херберта ми је препоручио професор Драган Станић на Креативном писању поезије, јер би ми потенцијално био инспиративан због лирског јунака Господина Когита, коме би био аналоган мој тадашњи Човек из саксије. Међутим, ствар је отишла у другом смеру, а на плану песничких кореспонденција са Хербертом остала је само једна биобиблиографска подударност – обоје смо објавили прве песничке књиге у 32. години живота. Шимборску је читала наглас моја цимерка Соња у паузама од спремања испита и док су се кувале кафе; она је ишла факултативно на пољски језик и мислим да је судбина била према мени благонаклона што сам на књижевном путу имала Соњу. Тако се појавила клица интересовања за пољске песнике, која је врло споро напредовала. Пре једанаест година сам отишла да будем лектор српског језика на Јагјелонском универзитету у Кракову, желећи да на извору интензивирам упознавање са пољским класицима и потенцијално развијем идеје о српско-пољским везама на том плану. Уз учење језика, сусрете са неким људима и књигама, писала сам извесне белешке, али без превеликог резултата због других послова. Онда је, услед удара судбине и заиста прекобројних немилих догађаја који су сан поново свели на семенку, од 2015. до 2019. године на овом пољу све замрло, осим случајног читања и приказивања монографије Еве Ставчик из Гдањска о Милораду Павићу и Горану Петровићу на пољском језику, коју ми је поклонила професорка Светлана Томин. Пролеће и цветање некад дође ненадано и као да зависи од ћудљиве и ироничне богиње Потребе и њене млађе сестре – индивидуалне Судбе, која је у мом случају махом непрекидно пекла паприке поред смедеревца са неким повезом преко главе и очију, слепа за све изван шпорета. У једном тренутку, метафорички говорећи, дабогме, изнела ми је на сто занимљив ајвар, што се десило након порођаја 2019. године. Тада ми се јавио „праотац” сигнализма Мирољуб Тодоровић са питањем да напишем нешто о тада фришкој књизи Јакуба Корнхаузера, сина познатог „југослависте” Јулијана Корнхаузера, који је 1981. године хабилитирао са тезом о сигнализму, српској неоавангарди. Испрва сам била у дилеми јер је требало добрано да се известим не само о његовој поезији, већ ширем раду и делању, али и самом контексту савременог пољског песништва. Но, прихватила сам изазов, прочитала неке чланке о његовој поезији на пољском, чак и француском језику где ужива лепу рецепцију и написала готово есејистички текст, који је тада главни уредник Летописа, професор Деспић, објавио у децембарском броју 2019. На Светски дан поезије 2020. писала ми је Бисерка Рајчић, која га је превела, и похвалила мој текст, па ми је на том трагу послала и рукопис/е превода на којима је у том тренутку радила. С једне стране, ја држим до таквих лепих гестова и захвалности људима који вам указују поверење и пажњу што је велика реткост, па сам уместо куртоазних одговора и необавезних коментара, почела да пишем текстове о Бисеркиним необјављеним преводима као одговоре на њене имејлове. То ми је било занимљиво и током 2020. године, када је због короне све стало, мој сан је добио стабљике, кроз ову необичну преписку са нашом полонисткињом. Најпре нисам ништа од тога објавила, јер су се књиге о којима сам писала појавиле тек концем 2020. године. Али, већ 2021. најпре спорадично, на понеком сајту или часопису би се нешто појавило. Стрепела сам јер нисам полониста, па да ми неко не замери довољну компетенцију, а ја до тога јако држим. Зато су моји текстови оријентисани на србистичку призму, јер ако преводилац преводи са једног језика на други, мој циљ је био да кроз есеј поетику пољског или чешког песника (јер сам добијала и преводе са чешког) преведем и самерим са контекстом српске књижевности и културе и тако покажем зашто је тај песник за нас важан. С друге стране, морала сам да имам у виду и шта пољска и шира наука о књижевности мисли, вреднује и како реципира песнике о којима пишем. Срећна околност је што су бројни репозиторијуми универзитета и института били тада откључани, па сам бесплатно могла да претражујем и читам радове или монографије на пољском, а помало да се снађем и на чешком језику. Такође, ту су и специјални бројеви о њиховим класицима на енглеском језику. Набасала сам и на примену новијих теоријских поставки екокритике, коју су формулисали и елаборирали као екопоетику. Та врста радозналости произвела је у мени истинску радост откривања и читања и почела сам да неке теме за научне скупове прилагођавам управо српско-пољско-чешким песничким везама. Дакле, током читаве 2020. године сам писала, а 2021. године објављивала и двоструко више писала, посветивши се овој теми у потпуности, а да тога уопште нисам била свесна. Прва свест дошла је почетком 2022. године, када сам направила попис написаних текстова и почела да увиђам на шта сам стављала акценат у анализи и шта је нека линија коју сам нехотице пратила. Најпре, приметила сам да пишем о песницима који су стварали од периода после Првог светског рата, па до данас и да тај историјски контекст прате и промене поетичких парадигми, како код нас, тако и код Пољака и Чеха. Кретање сам описала поглављима о култури, природи и култури и природи у светлу екопоетике, не бих ли назначила и удео одређених постулата авангардне поетике који успевају да мит и културу поново изнедре из природе. Стога је цела 2022. година протекла у организацији књиге и дописивању поглавља која су морала да буду написана. Неке текстове нисам уврстила у књигу, а неке сам и са муком написала, јер нису сви песници моја „шоља чаја”, али су неопходни да би књига имала облик и смисао, главу и реп. Неизмерно сам захвална Бори Бабић на вољи и подршци да се књига публикује као издање угледне Академске књиге, као и дивним рецензентима: проф. др Горани Раичевић (Одсек за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду), проф. др Александри Корди-Петровић (Катедра за славистику Филолошког факултета у Београду), проф. др Зорану Ђерићу (Академија умјетности у Бањој Луци) и проф. др Чаславу Николићу (Катедра за српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу). Ова књига је, дакле, први плод једног сна, који је, ипак и без обзира на све, успео да преживи и постане дрво не само мог света.
- Колико дуго трају српско-пољско-чешке књижевне везе, и када сматрате да су оне биле најплодније и/или најдиректније?
Разуме се, књижевноисторијски гледано, те везе „нису од јуче” и углавном су веома подробно и релевантно истражене у оквирима и наше науке о књижевности и славистике. Катедра за полонистику у Београду важна је јер је једина у Србији и професори и студенти те везе, дакако, одржавају. Поменула бих радове Ђорђа Живановића, иначе тече Милорада Павића, који га је увео у свет превођења и науке, јер сам се, пишући докторат о Павићу, паралелно информисала о српско-пољским везама у даљој прошлости и, свакако, пољском бароку. У 19. веку биле су изузетно интензивне. Да поменемо да је млади Мицкјевич објавио песме у тада такође младом Летопису. О везама Лаза Костић – Адам Мицкјевич писао је изврсни Томаш Евертовски, научник моје генерације, у докторату који, нажалост, још увек није преведен код нас (једно поглавље јесте у Летопису Матице српске, у преводу Зорана Ђерића, маја 2022). Сјајним преводима поезије након Другог светског рата из пера Петра Вујичића, па Бисерке Рајчић, а и многих других преводилаца, српска култура била је обогаћена, а рецепција је била „песничка”. Дакле, везе се виде управо суочавањем песама и поетика, јер је есејистичких и критичких прилога мање, иако их има и има вредних.
- У којој мери можемо говорити о интересовању за српску књижевност код Пољака и Чеха, данас? Постоји ли подухват у овим братским земљама сличан Вашем, или се може назрети?
С обзиром на то да је више славистичких катедри код њих но у нас, иако је, нажалост, славистика у опадању и на ивици егзистенције у смислу интересовања млађих људи и могућности да се њихов рад подржи, не дамо се и има светлих примера. Поменула сам сјајног Томаша Евертовског, заправо полонисту, који је научио српски језик више самоиницијативно, а тренутно ради на Шангајском универзитету. Осим његове књиге о Костићу и Мицкјевичу, он је на енглеском језику објавио обимну и предрагоцену књигу о пољским и српским путописима у Кину од 1720. до 1949. године. Ни то није преведено код нас, осим што је колега Срђан Орсић, који је радио као лектор српског језика у Катовицама, а сада је доцент на Одсеку за српску књижевност у Новом Саду, написао приказ ове књиге за јануарско-фебруарски број Летописа 2021, а ја сам интервјуисала Евертовског као мали знак захвалности за пажњу коју је посветио српској култури. Колегинице Катажина Судник и Магдалена Машкијевич из Кракова су докторирале са темама из српске књижевности, али докторати им нису публиковани ни у Пољској (ни код нас). Надам се да ћемо успети нешто од тога да преведемо и објавимо. Колегиница Судник је 2014. године, када је Миодраг Павловић преминуо, написала леп рад о Павловићевој поезији у светлу савременог пољског песништва, што је објављано 2015. у Савременику (захваљујући Мирољубу Тодоровићу), а Магдалена је превела Корнхаузерову студију о Павловићу на српски језик. Но, без неке зглавније подршке тешко је, али не смемо да верујемо да је немогуће.
- Успели сте да се изборите за акредитацију програма на докторским студијама на ФФУНС, модул Језик и књижевност, под именом Савремено српско, пољско и чешко песништво у компаративном кључу – шта докторанди могу да очекују на овом курсу?
Јесте, и моја књига би требало да буде корисна литература за тај предмет и нова истраживања на овом пољу. Заиста се много може урадити, идеја и грађе има, а наша културна самосвест и самопоштовање у овом компаративном кључу може бити само јача. Предмет се могао слушати прошле школске године и моћи ће поново за две године, јер смо у акредитационом раскораку, али је важно што је предмет одобрила комисија за квалитет и што је у понуди. Предмет би могао да буде занимљив искорак и интерпретативни изазов за нове генерације, посебно јер се српски културни контекст проширује славистичким. Овај контекст не би требало да губимо из вида, јер је у њему гаранција опстанка наше науке о књижевности, али и саме књижевности. Студенти могу да очекују да у огледалу друге словенске културе угледају светло лице своје традиције, али и да је умеће тумачења императив.
- Који пољски или чешки – генерално, словенски – песници су оставили трага у Вашем поетском говору, у двема књигама поезије које сте насловили Без длаке на срцу и Арсенал?
На свесном нивоу ниједан, а на несвесном вероватно сви које сам читала. Тешко ми је да разлучим. На експлицитном плану, Арсенал рачуна са поезијом Марине Цветајеве, то је једино што могу поуздано да тврдим.
- Како у себи балансирате присуство ствараоца, истраживача и предавача? Где једно другом (или трећем) отежавају свакодневну праксу, а где се међусобно надопуњују?
Било је добро остварити се као песник, јер сам радом на том разбоју каналисала свој патос, експлозивност и поетичност, па су моји научни радови постали коначно научно језгровити, прецизнији, јаснији и сталоженији. Предавања су ми спој ове две компоненте као синтеза, јер да бисте што боље говорили и пренели студентима градиво, али их и навели на „учење увиђањем” морате бити помало и театрални, морате рецитовати напамет што да не, показати им уметност на делу и да према томе, коначно, нешто осећате. У противном, како да они осећају ако је предавач индиферентан? Баланс између два типа писања, дакле, одржава усмена реч, „олимпијска”, како би рекао Аверинцев. Ако је, како кажу, Андрић волео мостове и зато што ништа не сакривају, већ је све на чистини и сунцу, за мене је мост који се гради између мене и студената и, генерално, између професора и студената, битан јер је све транспаретно и сва ваша душа и памет излази на видело. Е, сад, друго је питање да ли се на неком мосту може клизати величанствено као што је то радио Ћоркан, окупљати Млада Босна или страдати прикованог уха за храстову греду на каменој капији.
- Који су Ваши даљи планови на пољу писања – научног или уметничког?
Када је реч о радовима који су у вези са монографијом Ка осмеху Европе, у међувремену сам писала о Десанки Максимовић и чешком нобеловцу Сајферту, новој поезији Зденке Валент Белић у контексту Ане Ахматове и Виславе Шимборске и са Сањом Перић која пише докторат о Бориславу Радовићу, коауторски рад о компарацији Збигњев Херберт – Борислав Радовић. Надам се да ће тај истраживачки континуитет обезбедити да моје дрво дâ плодове и убудуће. Требало би да у неко догледније време завршим монографију о поетици српске барокне књижевности (17. и 18. век) и о флори и фауни у опусу Милоша Црњанског. На ове две воденице радим помало али такође континуирано још од 2017. године. Но, лагано и кад сазри тренутак. Има посла око паприка док дођемо до ајвара или пинђура.
- На који начин сте ковач своје културе?
Само и искључиво континуираним свакодневним радом, који није нужно само читање и писање, већ и разговор и заједничка градња културе са људима који то желе и имају добру вољу. Не можемо да утичемо на то којим токовима или водопадима ће нас живот спровести, али имамо слободу да изаберемо на шта нам иде време и да се и за то време и за рад изборимо. Најпосле, и можда у овом тренутку за мене најзначајније, било би да не треба одустајати од својих снова, чак и ако су запишани – ваља их умити и поново пригрлити. И ваља нам имати више снова, више воденица и облака на којима се као на шилтету може не тек сањарити, већ нешто створити.
Књигу Јелене Марићевић Балаћ, Ка осмеху Европе можете купити преко сајта Академске књиге и на њиховој адреси (Булевар Михајла Пупина 22, Нови Сад), као и у Делфи књижарама.