Разговарали смо са Јованом Дишић, управницом библиотеке Никола Сикимић Максим и ауторком која је у међувремену постала лауреаткиња Hаграде Милош Црњански. Редакција се придружује честиткама!
Шта подразумева управљање библиотеком? Како проналазите равнотежу између рада са читаоцима, писцима – дакле, непосреднијег рада – и оног који се заснива на папиролошком?
Лепо од Вас што мислите да умем да пронађем равнотежу. Папиролошки део посла не волим, тешко се у њему сналазим, одлажем га, а када на крају морам у њега да се удубим, тада најчешће и најозбиљније помишљам на отказ. Међутим, да нисам директор, не бих имала слободу да радим оно што заиста волим: организујем књижевне програме, смишљам нове начине да се обогати књижевни живот у Кучеву и у недоглед разговарам са људима о књижевности и уметности. Када је рад са читаоцима у питању, тиме се баве моје искусније колеге, а вероватно најзахтевнији и најдосаднији читалац сам им управо ја. Тражим много књига одједном, губим картоне из њих, редовно ми треба нешто што у фонду немамо, па онда наручујемо, заборавим да књиге вратим кад са њима завршим, па данима стоје на погрешном месту у мојој канцеларији… Немогућа сам. Не знам како ме трпе.
Како сте успели да од Библиотеке Никола Сикимић Максим направите једну од познатијих библиотека у Србији?
Било је ту више фактора. На прво место ставила бих БиблиоСалон, јер су захваљујући том концепту библиотеку посетила врло значајна имена из света књижевности. Затим – часопис Максим. Он је у само два броја окупио готово стотину аутора. Важна је и видљивост на различитим дигиталним платформама. Ипак, све то не би вредело ништа да људима није пријатно када дођу у Кучево и да не постоји врло лепа сарадња са Туристичком организацијом, Центром за културу и локалном самоуправом. Не може човек све сам, колико год полетан био. Изгледа да се прочуло да смо добри домаћини, па су људи почели да се питају шта се то забога у том тамо Кучеву дешава. Откад је света и века, увек је најпоузданија – лична препорука. Као када вам неко чијем суду и укусу верујете препоручи књигу за читање.
Сазнајемо за идеју да оснујете награду са именом Стевана Раичковића: како је дошло до ове иницијативе, који су планови за реализацију?
Вероватно чудно звучи, али – не сећам се како и када се та идеја родила. То је слично ономе кад нисте сигурни када сте се тачно у некога заљубили, него сте се само неопрезно обрели у том осећању, па онда о том неком поваздан мислите и говорите, али ништа, бар наизглед, не предузимате. Ја се тако заљубљујем и у приче и у идеје. Ипак, сећам се тачног тренутка када сам схватила да ћу ту идеју сигурно и остварити. Стицајем врло сложеног сплета околности (и никако, никако не случајности) отишла сам у новембру прошле године, заједно са песником Мирославом Максимовићем, у кратку посету Милошу Раичковићу. Милош нас је увео у очеву радну собу. Док је Максимовић приповедао о томе како је његов пријатељ Стеван писао на половинама папира А4 формата, Милош је те преостале неисписане листове хартије извадио из фиоке и један ми дао да понесем са собом. Била сам ван себе од радости. За некога је то бесмислено – одушевљавати се над празним листом пожутелог папира, али за мене је то био знак – да и тај папир треба нечим, у симболичном смислу, исписати. Када је Милош посетио Кучево и Нересницу пар недеља након тога, и први пут видео где му је рођен отац, донео ми је на поклон сличан лист папира, само исписан песниковом руком. Како се таквим знаковима одупрети?
Што се тиче планова за реализацију, рећи ћу само да у календар обавезно убележите 8. јун, а остало – чуће се.
Покренули сте и часопис Максим: како је изгледало покретање, каква је рецепција?
Ни тога се не сећам баш најјасније. Требало је да Максим буде нека врста зборника, са темом „Реч, књига, човек“. У ком тренутку пометености сам одлучила да то буде први број часописа, дакле, серијска, а не монографска публикација, заиста не знам. Показало се да та одлука није била погрешна. Рецепција је прилично добра, нарочито за један нови књижевни часопис. Опет, све је то сплет различитих околности, али и посвећености свих уредника (осим мене, ту су и Марко Ђорђевић и Милан Радоичић, а први број су уређивали Младен Милосављевић и Спасоје Јоксимовић).
Шта можемо да очекујемо у новом броју Максима?
Трећи број часописа биће у целини посвећен Стевану Раичковићу (ово је идеја Марка Ђорђевића, тога се сећам!). За прозу смо одабрали тему детињства, за поезију мотив воде, а критика и есејистика ће се бавити стваралаштвом Стевана Раичковића. Конкурс је отворен до 1. априла, али већ знамо да ће текстови у последњем поменутом сегменту бити на највишем академском нивоу. Једна од ствари која је за мене посебно значајна и емотивна: и Горан Петровић је за предстојећи број уступио једну своју причу, и то баш ону коју је читао током свог гостовања у БиблиоСалону.
https://bibliotekakucevo.rs/treci-broj-konkurs/
Добитница сте награде Милош Црњански – како сте реаговали на вест о награди, и шта за Вас она, са својом традицијом, представља?
Реакција је изгледала овако: неверица, радост, збуњеност, опет радост, опет неверица. Свакако не бих умела да замислим бољи начин да се прича о Вакууму заокружи.
Сама награда је необична јер се додељује бијенално, и то за најбољу прву књигу у једном од оних жанрова у којима се огледао Црњански. За мене – све што носи име Милоша Црњанског има огромну вредност и тежину, а ова награда посебно, јер својом дугом традицијом писцу који ју је добио говори: добро је, настави да пишеш. То је истовремено и велика одговорност и велика част. И врло често – најважнија ствар коју писац треба да чује, а мени је дошла у прави час.
Какви су Ваши планови у следећих пет година: на стваралачком, пословном, издавачком, уређивачком плану?
Све ово о чему смо разговарали треба за тих пет година и одржати на високом нивоу. То је теже него смислити и почети. Остали планови се деле на академске и књижевно-уметничке: већ дуго желим да напишем књигу о стваралаштву Србољуба Митића, али важно ми је и да не запоставим свој основни позив. За сада је извесно да ће то бити збирка кратке прозе, нови роман још није спреман да сазри. Додуше, за пет година могу сазрети и два, али и ниједан.
На који начин сте ковач своје културе?
Знате онај цртани филм у коме се у шуми отвори камион за шеширима, па како који од њих падне на главу Душка Дугоушка и Елмера, они промене читаву своју личност, у складу са шеширом? Понекад ми се чини да стално мењам шешире. Те сам писац, те уредник, те књижевни проучавалац, те директор, те руководилац пројекта. Међутим, када сам се једном пријатељу пожалила на све те своје идентитете, рекао ми је: али све је то у вези са књижевношћу. Према томе, све је то исти шешир, у служби књижевности, само се начин деловања помало мења. И тако се враћамо на почетак и на један од најважнијих начина да се буде ковач своје културе: разговор са себи сличним, али нипошто истим људима, да би се штогод научило, увек и свуда.
Разговор водио: Растко Лончар